Posle dugog planiranja, zbog pandemije koja je zahvatila svet, konačno smo rešili da jesen provedemo na jednoj od naših najlepših planina, na Tari.

Iako je period na Tari trebao pre svega da bude radan, trudili smo se da svaki slobodan trenutak uživamo u prirodi oko nas. Jesen je počela, a drveće je već polako počelo da dobija najlepše žuto-crvenkaste boje.

Po nama, oktobar mesec je najbolji mesec za obilaženje planina. Temperatura je bila između 18 i 25 stepeni. Jedina mana je bila što smo morali da ponesemo dosta odeće, jer nismo znali kakvo vreme nas očekuje u narednih 7 dana. 

Nacionalni park Tara

Tara je proglašena Nacionalnim parkom 1981. godine. i prostire se na oko 19.200 hektara.

Posebno je interesantno da 80% Nacionalnog parka Tare čine guste četinarske šume, zbog čega ona spada u najšumovitije planine Srbije. 

Josif Pančić je na ovoj planini 1875. godine pronašao posebnu vrstu četinara, tzv. Pančićevu omoriku, za kojom je tragao oko 20 godina. Pored ovoga u šumama Tare se mogu pronaći brojni sisari među kojima je najatraktivniji mrki medved. Na dosta pešačkih staza se mogu čak videti i table koje upozoravaju na medvede. Tako da vodite računa. 

Kućica na Drini

Ova specifična kućica koja se nalazi na steni u sred Drine spada u glavne simbole Srbije. Čak su je spomenuli i poznati časopisi kao što su “Nacionalna geografija”, “Dejli mejl” i drugi. Kućica je sagrađena 1969. godine, ali je više puta rušena od strane reke.

Međutim, ljudi su je svaki put vraćali na njeno mesto još lepšu i jaču. Postoji legenda koja kaže da je glavni “krivac” za nastanak stene na sredini reke Drine, Kraljević Marko. Naime, želeći da pređe na drugu stranu reke, a da se njegov konj Šarac ne pokvasi, on je sa vidikovca Crvena stena, bacio ogromnu stenu u sami centar reke. Postoji čak priča da se na steni i sada mogu videti otisci kopita. Mi to nismo videli pa ne možemo da potvrdimo. 🙂

Kada smo krenuli dalje ka Perućcu svratili smo do reke Vrelo. Ona se još zove i Godina zato što je dugačka 365 metara i spada u najkraće reke u Evropi. 

Manastir Rača

Od kućice na Drini do manastira Rača nam je trebalo oko 15 minuta kolima.

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina i potiče iz 13. veka. Ovaj manastir predstavlja najznačajniji kulturno-istorijski spomenik na području Nacionalnog parka Tare. Za vreme Drugog svetskog rata ovde je u zemlji čuvana najvrednija knjiga srpske književnosti, Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka. Kažu da je račanska prepisivačka škola bila nekih 40 minuta hoda uz reku. Škola je prekinula rad kada su se monasi pridružili velikoj seobi Srba 1690. godine. 

Mi nismo imali sreće jer je bilo dosta klizavo, ali malo iznad manastira se nalazi jedna stazica koja vodi do klupice odakle se pruža divan pogled na sam manastir.

Banjska stena

Jedan od najpoznatijih i najlepših vidikovaca kako na Tari tako i u celoj Srbiji je Banjska stena. Do njega se lako dolazi, jer je lepo označen na “Google” mapi. Kada se stigne do Mitrovca ide se još nekih 5 km do mesta gde možete ostaviti auto. Nakon toga imate još jedan kilometar lagane šetnje do pogleda na reku Drinu i jezero Perućac.

Naziv Banjska stena potiče od Banjskog vrela koje je izviralo u podnožju vidikovca, ali je ono sada potopljeno izgradnjom jezera Perućac. Kada stignete do lokacije znajte da ima dosta tačaka odakle se pruža neverovatan pogled, tako da nema potrebe da brinete da li ćete uspeti da se uslikate. Samo strpljenje i to je to.  

Nama je vreme bilo malo maglovito kada smo stigli, ali svakako smo uživali. Ovakvi pogledi samo daju snagu da se još više i jače istražuje naša lepa zemlja.

Vidikovac Osluša

Do ovog vidikovca se lako dolazi.

On se nalazi u istoimenom selu, a od Mitrovca je udaljen nekih 7 km u pravcu ka Kaluđerskim barama.

Postoje putokazi za njega, tako da ne možete da promašite. Kada skrenete sa glavnog puta ide makadam 2 km i stižete. U odnosu na vidikovac Banjska stena on nije ništa posebno, ali svakako ukoliko imate vremena svratite jer ćete imati lep pogled na Drinu i Bajinu baštu. 

Jezero Zaovine

Odlučili smo se da naš smeštaj dok budemo na Tari bude kod Zaovinskog jezera, “Konaci Zaovljanska jezera”. Iako ga većina ljudi zove Zaovinsko, pravilan naziv je Zaovljansko. Jezero je veštačko i ono je nastalo ispumpavanjem vode iz Drine i jezera Perućac.

Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 900 metara, a boja vode je fantastična. U nekim momentima smo imali utisak kao da smo na moru. Još jedna pozitivna stvar kada dođete van sezone je i manjak turista. Pogotovu kada su radni dani. Imali smo utisak kao da nema nikoga osim nas u selu. Jedini restoran u blizini jezera je “Tarsko jezero”, gde preporučujemo da probate domaći sok od jabuke. 

Zaovinsko jezero je omiljeno mesto i ribolovcima, jer je bogato ribom, a takođe se tamo nalazi i ribnjak Nacionalnog parka Tare. 

Kada imate super domaćine onda saznate i za neke manje poznate lokacije. Mi smo tako saznali za brdo Jabučica odakle se pruža divan pogled na jezero Zaovine.

Od smeštaja do te lokacije nam je trebalo nekih 20 minuta hoda. Prvo se prolazi preko jedne livade, a onda i kroz šumu. Pogled je omamljujuć. Jezero i šarena brda ispred nas, ništa nam drugo ne treba. Još ako budete imali sreće kao i mi, i sa vama na put krene seoski pas (mi ga zovemo Čupko) kako bi vam pokazao put, onda ste “uboli premiju”. 

Jezera Spajić i Lipovica

Odmah pored jezera Zaovine nalazi se i jezero Spajić. Ovo manje jezero je nama lično i slađe od Zaovina, ali verovatno je razlog upravo taj što je manje, pa nekako sve deluje bliže.

Jako lep vidikovac na ovo jezero nalazi se kod brane Lazić, gde stoji i tabla sa natpisom da je upravo ovde Josif Pančić pronašao omoriku. 

Do jezera Spajić se dolazi kada iz pravca Mitrovca pre brane Lazić skrenete levo i krivudavim putem se spuštate sve do jezera. Kada smo se spustili nismo znali gde pre da gledamo, jer zaista sve deluje nestvarno lepo. Kolima smo krenuli da se vozimo duž jezera i onda smo prvo naleteli na jednu simpatičnu drvenu kućicu. Kućica deluje kao da je novije gradnje i ima divan pogled na šumu preko puta jezera. Samo možemo da kažemo da zavidimo vlasniku.

Kada smo završili fotografisanje kućice, krenuli smo ka brani koja se nalazi u blizini. Kod te brane je super što može da se spustite na nju. Fotografije ispadaju fantastično. Tako da ukoliko se ne plašite visine ovo vam je super lokacija. 

Jezero Lipovica je još manje jezero, ali vizuelno ništa posebno. Jedino je super što smo sa tog mesta imali super pogled na tzv. Ravnu stenu ili “Grad”. Naime, reč je o monolitu koji je nastao abrazijom nekadašnjeg Panonskog mora i sada predstavlja spomenik geologije planine Tare. 

Vrh Janjač

Posebnu avanturu smo imali kada smo se uputili na vrh Janjač.

Ukoliko želite da dođete do tamo potrebno je da se prati put za selo Karaklije. Prvo ide asfalt, zatim makadam i onda ponovo asfalt. Na par mesta smo videli table koje pokazuju pravac za Janjač, tako da je skroz ok obeleženo. Kada se stigne do kraja drugog asfalta, tu možete ostaviti kola i onda nekih 3 km ima da se pešači do ulaza u šumu. Ukoliko imate bolji auto, kolima možete da dođete do same šume. Na ulazu smo primetili utabanu stazu pa smo krenuli tim putem ka vrhu.

Relativno brzo se stiže do gore, ali je malo veći uspon zbog čega je delovalo kao da se penjemo sat vremena, a ne 20 minuta.

Nažalost kada smo došli do vrha opet smo dobili sumaglicu. Mrak je krenuo da pada, tako smo se gore zadržali svega 5 minuta. Kada je lepo i vedro sa vrha se mogu videti Zaovine sa jedne strane, a sa druge Višegrad i most Mehmed Paše Sokolovića. 

Kremna, Drvengrad i Šarganska osmica

Kako se naše putovanje bližilo kraju odlučili smo da jedan dan posvetimo Mokroj Gori. Od našeg smeštaja do nje nam je trebalo oko 50 km. Odlučili smo se da idemo preko Mitrovca i Kaluđerskih bara zbog toga što smo čuli da je priroda na putu do tamo fantastična. Iako je bilo dosta krivina, moramo da priznamo da se nismo pokajali.

Prva stanica je Kremna, selo odakle potiču najveći srpski proroci Tarabići.

Kremna

Iskreni da budemo, znali smo za njih, ali se nikada nismo previše udubljivali u celu tu priču. Međutim, želeli smo da saznamo nešto više o njima. Tarabići su predvideli neke od najvažnijih događaja vezane za našu istoriju: ubistvo kneza Mihaila Obrenovića, dolazak Josipa Broza na vlast, Prvi svetski rat i slično. Oni su takođe predvideli pronalazak televizije, telefona, telegrafa itd. Kada čujete takve informacije ne može da vam bude svejedno. U brvnari pored založene vatre gde nam je jedna žena pričala sve ove informacije, imali smo utisak kao da smo u nekom filmu. 

Još kada je počela da priča o “kosmičkoj kugli”, koju su naši vojnici pronašli krajem osamdesetih godina na tri po metara dubine, cela priča je delovala još mističnije i zanimljivije. 

Prema legendi cela Kremanska dolina nastala je drevnoj fazi nastanka Zemlje prilikom njenog sudara sa drugim nebeskim telom. Veruje se da ovaj kamen ima blagotvorna zračenja, zbog čega se na ovom mestu rađaju vidoviti ljudi. Sada kažu da ukoliko dodirnete levom rukom ovu kuglu i zamislite želju, ona će vam se sigurno ostvariti.

Kada smo pomislili da ne može da bude čudnije celo ovo mesto, uočili smo skulpturu od drveta “Kralj u buretu”. Naime, radi se o buretu gde se skrivao Petar I Karađorđević. Posle Hercegovačke bune, Petar I je utočište našao na Šarganu. On je otišao kod prote koji je bio pristalica Karađorđevića sa molbom da ga sakrije i on je to uradio tako što ga je stavio u bure za rakiju. Pitate se zašto je to uradio? Zato što se setio šta je Mitar Tarabić predvideo: “Vidiš li ovo bure, onaj ko se u njemu bude krio biće vladar Srbije”. 

Što se tiče lokacije, ne možete da je promašite. Bukvalno se nalazi na putu do Drvengrada sa desne strane. Čim vidite drvenu kapiju sa natpisom “Kremansko proročanstvo” znaćete da ste stigli. 

Drvengrad

Između Zlatibora i Tare, na brdu Mećavnik, Emir Kusturica sagradio je Drvengrad radi potrebe snimanja svog filma “Život je čudo”. Ulaz se plaća 250 dinara. Međutim, kada uđete u ovo etno selo, videćete da ima sve što ima jedan grad. Ulice, trgove, bioskop, kafiće, obdanište, pijacu, crkvu i slično. Ono po čemu je Drvengrad najpoznatiji je međunarodni festival Kustendorf koji se održava sredinom januara. Mi smo se ovde jako lepo proveli. Pošto smo došli kada je bio radni dan, nije bilo previše turista tako da smo baš lepo prošetali mestom i popili kafu u jednom preslatkom kafiću koji je imao pogled na Mokru Goru.

Najslađu destinaciju smo ostavili za kraj. Vožnja Šarganskom osmicom.

Šarganska osmica

Reč je o pruzi uskog koloseka koja gledajući iz vazduha, formira broj 8 kako bi se savladala visinska razlika od Mokre Gore do Šargana. Nekada je kroz ove brdovite krajeve vozio “Ćira”,voz na parni pogon, a sada je to “Nostalgija”. Ćira je prvi put krenuo sa radom 1925. godine, a poslednju osmicu je napravio 1974. godine kada je pruga ukinuta. Tek 1999. godine krenula je obnova pruge u turističke svrhe. Sada moramo da spomenemo Mitra Tarabića koji je rekao sledeće reči: “Proći će dosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj put. Samo, njime do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmora i uživancije”. Da se razumemo, tada pruga nije ni postojala! 

Što se tiče karata, mi smo imali sreće pa smo uspeli da ih kupimo na licu mesta, ali kažu da obično treba da se rezervišu nekoliko dana unapred. Cena karte je 900 dinara i vožnja traje malo više od 2 sata. Prolazi se kroz 22 tunela i preko 5 mostova. Usput se staje na više stanica, od kojih je najzanimljivija Jatare. To je jedina stanica gde nikada nije kupljena karta, niti je neko sišao na toj stanici. Vožnja vozom sa drvenim klupama, u kojima je svirala tradicionalna srpska muzika pružila je mogućnost da se na trenutak vratimo u prošlost. 

Hotel „Omorika“

Ukoliko volite domaće proizvode, kod hotela “Omorika” naišli smo na malu pijacu gde smo kupili domaći med, slatko od divljih jagoda, kupinovo vino, pršutu, slaninu, kajmak i sir. Prodavcii vam tamo odmah na licu mesta ponude da probate njihove proizvode, pre nego što ih kupite, tako da ćete odmah znati šta vam odgovara. Sada kada smo se vratili ne prestajemo da uživamo u ovim raznovrsnim ukusima.

Planinu Taru smo čuvali za jesen i jako nam je drago kako je ispalo. Bilo je sunca, magle i kiše. Međutim, smatramo da sve to treba i da se doživi dok ste na planini. Samo nam je još sneg falio. Mada nikad se ne zna. Možda se na zimu vratimo ponovo ovde. Svakako bićete obaveštani. 

Još fotografija vas očekuje na našem instagram profilu – Putujući ranac.

Putujući ranac se odjavljuje! 🙂